Библиотека Матице српске је на основу грађе из својих збирки приредила изложбу поводом 150 година од рођења српског правника, историчара, књижевника и политичара Слободана Јовановића. Електронски каталог изложбе садржи попис изабраних дела Слободана Јовановића и литературе о њему са сигнатурама. 

Слободан Јовановић (Нови Сад, 3. децембар 1869 — Лондон, 12. децембар 1958) био је српски правник, историчар, књижевник и политичар, један од водећих представника српске интелигенције током готово пола века. Син је политичара Владимира Јовановића и Јелене, рођене Маринковић, из Новог Сада. Прву београдску гимназију завршио је 1886, потом је студирао у Минхену, Цириху, Женеви и Паризу, а правне студије завршио је у Женеви. Од 1892. до 1897. радио је у Министарству иностраних послова, а 1897. постао је ванредни, а од 1900. редовни професор Велике школе, потом Универзитета у Београду, где је на Правном факултету предавао више од четири деценије и био ректор Универзитета. Био је суоснивач часописа Српски књижевни гласник (1901), а за дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1905, за редовног 1908, док јој је на челу био од 1928. до 1931. Теорију државе обрадио је у делу О држави (1922), а историографију у делима Уставобранитељи и њихова влада (1912), Влада Милана Обреновића (1926–1927) и Влада Александра Обреновића, док су му књижевне огледе, међу којима је и онај о Прусту (1922), објављивали Српски књижевни гласник и други листови. Био је председник Српског културног клуба, а након државног удара 27. марта 1941. потпредседник владе, да би од 11. јануара 1942. до 26. јуна 1943. био председник југословенске владе у избеглиштву у Лондону, где је остао до краја живота. Комунистичке власти осудиле су га у одсуству јула 1946. на двадесет година присилног рада и конфискацију имовине. Рехабилитован је 2007, а 2011. његови посмртни остаци пренети су у Београд.