Библиотека Матице српске је на основу грађе из својих збирки, приредила изложбу поводом 125 година од рођења Јустина Поповића. Електронски каталогизложбе садржи попис дела и литературе са сигнатурама. 

Јустин Поповић, рођен као Благоје Поповић (Врање, 6. април 1894 — манастир Ћелије код Ваљева, 7. април 1979), био је српски богослов, философ и архимандрит, чије је дело обележило српску православну мисао XX века. Потекао је из свештеничке породице, а датуми његовог рођења и смрти падају на Благовести (25. март по старом календару). Богословске студије у Београду завршио је 1914, током повлачења српске војске преко Албаније радио је као студент-болничар, а 1. јануара 1916. замонашен је у Скадру и добио име Јустин, по светом Јустину Философу. Школовао се потом у Петрограду и Оксфорду, а 1926. докторирао је на Универзитету у Атини тезом о светом Макарију Египатском; његова расправа о Достојевском изашла је 1923. под насловом Философија и религија Ф. М. Достојевског. Од 1934. био је професор догматике на Богословском факултету у Београду, 1938. суоснивач Српског философског друштва, а двадесетак година уређивао је часопис Хришћански живот. Међу његовим најзначајнијим делима су Догматика Православне Цркве, Философске урвине (1957) и дванаест књига Житија светих (1972–1977). После 1945. смењен је са Факултета и био под сталним надзором власти, а од 1948. живео је у манастиру Ћелије, где је радио на Житијама светих. Српска православна црква уврстила га је 2010. међу светитеље, а његов спомен слави се 14. јуна.