Библиотека Матице српске је на основу грађе из својих збирки, приредила изложбу поводом 150 година од рођења Ивана Алексејевича Буњина. Електронски каталог изложбе садржи попис изабраних дела, фотографија и литературе са сигнатурама. 

Иван Алексејевич Буњин (Вороњеж, 22. октобар 1870 — Париз, 8. новембар 1953) био је руски писац и песник, први руски добитник Нобелове награде за књижевност. Потекао је из осиромашене племићке породице, а међу прецима се наводе песникиња Ана Буњина и Василиј Жуковски. Школовао се у Јелецу, али гимназију није завршио због оскудице, па је образовање стицао приватно. Прву песму објавио је 1887, а као песник се потврдио збирком Листопад (1901). Пушкинову награду добио је 1903. и 1909, када је изабран и за почасног академика. Превео је Лонгфелову Песму о Хајавати и Бајрона. У прози се афирмисао делима Село (1910) и Суходол (1912), а новелом Господин из Сан Франциска (1916) стекао је углед и ван Русије. Након револуције напустио је Русију, 1920. се настанио у Француској, где је живео између Париза и југа земље, а током Другог светског рата у оскудици и лошем здрављу. У емиграцији су настали Митина љубав (1925), Живот Арсењева (1930) и збирка приповедака Тамне алеје (1943). Нобелову награду за књижевност добио је 1933, као први руски писац.