Библиотека Матице српске је на основу грађе из својих збирки, приредила изложбу поводом 125 година од рођења Милана Кашанина. Електронски каталог изложбе садржи попис изабраних дела и литературе са сигнатурама.

Милан Кашанин (Бели Манастир, 21. фебруар 1895 — Београд, 22. новембар 1981) био је српски историчар уметности, књижевник, критичар и музеолог. Основну школу завршио је у Белом Манастиру, а средњу у Новом Саду; 1914. уписао је књижевност на Филозофском факултету у Загребу, а од 1919. до 1923. студирао је историју уметности и упоредну књижевност на Сорбони, код Емила Мала и Реневе Шнајдера. Докторирао је 1926. на Универзитету у Београду тезом Бела црква Каранска, објављеном 1928. Од 1927. радио је као кустос, а од 1928. као директор Музеја савремене уметности у Београду, а од априла 1935. до децембра 1944. био је директор Музеја кнеза Павла, данашњег Народног музеја, и Галерије фресака. Организовао је изложбе српских фресака у иностранству, као и изложбе у земљи, међу којима Италијански портрет кроз векове (1938) и Француско сликарство XIX века (1939), а од 1937. до 1941. покренуо је и уређивао Уметнички преглед. Као књижевник објавио је Јутрења и бденија (1925) и роман Трокошуљник (1930), а као историчар уметности Српска уметност у Војводини (1927, са Вељком Петровићем), Два века српског сликарства (1942) и Камена открића (1978). После ослобођења смењен је и пензионисан, а његова преписка објављена је 2020. у Матици српској под насловом Писма, сусрети, трагови.